Kemina sjećanja 4 - Od Travnika do Zagreba

Novi Travnik

Po gradu se muvaju nekakve čudne spodobe. Sreo sam grupu mudžahedina. To su neke sablje opasane, nekakvi noževi. Oči upale unutra, tamne, jednostavno oni su takvi, da ti se krv sledi u žilama. Nikad se u životu nisam prepao. Inače se ne bojim smrti.

Tražimo mjesto gdje ćemo spavati. Imao sam adresu od nečijih rođaka, sad se ne sjećam ko mi je to dao i rekao da kod njih navratim. Došao ja kod tih ljudi ali nas nisu primili. Izgleda da sam im rekao imena pogrešnih rođaka. Hodajući, došli smo do Šarene džamije a desno gore su neke kuće, one starinske, bosanske. Moj rođak Abedin Bajagilović, koji je bio s nama, reče mi da je tu prije rata prodavao deterdžente, ambulantna prodaja, da poznaje neke ljude i reče da idemo gore. I dođemo mi gore. Kuća velika, u donjem dijelu je velika garaža. Kažem Abedinu da ih pita da nas puste u garažu. Puno nas je. Dvanaestero. Da spavamo na kartonima. Mi ćemo platiti koliko možemo. Otišao on da porazgovara s čovjekom, kad izađe i njegova žena, pogleda nas i reče „Hajte vi svi ovamo, u kuću.“ Mi uđosmo. Puno dječurlije oko mene. Ode žena u kuću, napravu uštipke i još koješta. Jeli smo, svi sretni. Donesoše neke jorgane i deke i prostrše ih po podu. Tu smo spavali.

Sutra ujutro u Travniku, moram tražiti neke papire, neke dozvole. Sirena svira, odnekud gruha top. Trese se sav Travnik. Nema autobusa, nema ništa. Naletim ja na neki kombi. Vidim, piše Taxi. Upitam taksistu da nas vozi dalje. Traži on nama dobre pare. Skupismo pare i on nas odveze u Novi Travnik. Tu u Novom Travniku smo otišli kod roditelja žene Adema Patka s Graba, ne znam kako se pravo preziva, jer su s nama išli njegova kćerka i momak s kojim se zabavljala, Elđan Lihović, sin Ahmeta Lihovića. Oni su tu trebali ostati a mi smo se nadali da ćemo tu moći prespavati. Međutim, oni nisu htjeli da nas prime. Imaju puno izbjeglica i nema mjesta. Šta ćemo sad, muvamo se tu okolo, hodamo, kada naiđe neki oficir i zovnu mene. Pita ko sam, šta sam, a ja mu kažem da sam iz Banjaluke. To je bio Lendo, On ti je sada general, a trenutno je gradonačelnik Novog Travnika. Pričao je sa mnom najmanje dva sata, raspitivao se za situaciju u Banjaluci, u Krajini. Ja sam njemu to sve lijepo ispričao.

I kažem ja njemu: „Lendo, ja bih ostao ovdje u vojsci, ali možel li ti meni napisati papire da žena i djeca idu dalje?“
Moja Mirsada neće ni da čuje za to.
Međutim, kaže on meni: „To ti vidi tamo sa mojima.“ I onda nastavi. „Ne trebam ja tebe ovdje.“
„Što me ne trebaš?“ pitam.
„Ja imam 50 momaka gore na brdima, oni imaju neke puške i automate. Oni, kad se vrate odozgo, daju oružje drugoj ekipi koja onda ide gore tako da ja za tebe nemam puške. Ti bi morao čekati da se neko vrati, da ti ja dam pušku, da ti ideš gore.“ Tako mi on reče. „A ti, ako hoćeš ići dalje, moraš ići u drugu polovicu Novog Travnika kojeg kontroliše HVO.“

Krenusmo tamo. I onda sam se jako iznenadio. Ugledah ogromnu kolonu raznih vozila koje je naš svijet u to vrijeme vozao. O čemu se radi? Srbi napuštaju Novi Travnik. Ali, njima je dozvoljeno da voze svoja kola, na gepecima je natrpano tonu stvari, iza su zakačene prikolice sa stvarima. Jedan je čak za prikolicu zavezao kravu i idu. Kontroliše ih HVO. Tada sam prvi pita vidio nekakvu čudnu opremu. HVO-ovci nose nekakve fesove, ali je onaj rep do pasa. Crna odjeća. Tako nešto sam viđao u ratnim filmovima kod talijanskih vojnika za vrijeme drugogo svjetskog rata. Bar tako mi je to izgledalo to što sam ja tu vidio. Ali sam u isto vrijeme bio i zbunjen. Razmišljam. Kako to, ja izlazim s jednom kesom a oni izlaze sa svojim vozilima, sve živo imaju na sebi?

Kada je ta njihova kolona prošla, vidim nešto čudno se događa. Neko vuče šporet, neko televizor. Šta je? Kada su Srbi otišli, prvi domaći su obilazili njihove stanove i kupili ono što su ovi iza sebe ostavili.

Malo kasnije Smailagića djeca, koja su išli sa mnom, su srela nekog svog daidžu koji je uspio pobjeći iz Skendera. Stanovao je u nekoj kući. Odvedoše nas kod njih. To je prigradska kuća, WC je napolju, betonir, stojeći, što bi mi rekli, čučavac. Skuhali su nam graha. Jeli smo ali nemaš gdje spavati. To je mala kuća, ima samo dvije sobe. A on ima dvoje djece. Ali, nekako smo tu prespavali.

Sutra smo išli u HVO da ganjamo papire za dalje. Došli smo u HVO. Ja sam jedva hodao jer smo pješačili 30 kilometara. Meni se noge upalile, ne mogu da hodam. Sreća, žena koja je tamo radila, pita mene šta je? Ja joj kažem da sam došao iz Banjaluke, da sam do Travnika išao pješke i da jedva hodam itd. Pita ona mene da li imam papir od svojih. Ja kažem da imam. Dadnem ja njoj papir, jer su meni naši u Travniku, Bosanska armija, dala papir da mogu napustiti Bosnu. Imam ga i sada kod sebe. U njemu piše da mogu napustiti Bosnu da smjestim familiju, pa da se vratim. Tako je pisalo. Ona uze taj papir, iskopira ga i vrati, te mi dade svoj papir koji kaže da mogu preći preko teritorije koju kontrolira HVO.

Karlobag

Vratismo se u čaršiju i čekamo autobus koji ide za Split. Međutim, autobusa nema taj dan zbog nekih ratnih dejstava. Kažu, dočiće sutra. Moramo još jednu noć prespavati. A gdje ćeš prespavati? Nema gdje. U blizini ugledasmo neku zgradu s haustoomr, prolazom. Bilo je tu i nekih kartona. Vjerojatno je tu neko bio prije nas. Odlučili smo da tu prespavamo, u stvari da presjedimo noć jer od spavanja nije bilo ništa. Kiša pada, ledeno je. Već je to šesti oktobar. Mi smo se u tom haustoru čitavu noć skupaljali jedno uz drugo i tako grijali. Sutradan je autobus stigao u jedanaest i uspjeli smo sjesti u njega. Vožnaj je bila užasna. Nije se išlo normalnim putevima već nekim šumskim pa autobus često nije mogao iz jednog okrenuti na okukama. Vraćao se nazad nekoliko puta da prođe krivinu. Došli smo na granicu s Hrvatskom. Tu su bili postavljeni neki kontejneri, privremeni. Granični prelaz. Ovi na granici nas provociraju, pitaju kuda ćemo, ko će braniti Bosnu i slično? Ja im dadnem papire i mi prođosmo dalje.

Glani kolodvor

Došli smo u Split. Tražimo autobus za Zagreb. Međutim, u Splitu nema autobusa za Zagreb jer je srušen Maslenički most. Kažu, možete na brod pa okolo doći do Karlobaga. Mi tako i uradismo. Uhvatismo brod i dođosmo do Karlobaga. Iz Karlobaga smo onda autobusom došli u Zagreb. Ja sam Zagreb dobro poznavao jer sam tamo išao u Višu metalsku školu u Klaićevoj 7. Tamo je bio Školski centar za strojarstvo, pomorstvo i energetiku u koji sam išao dvije godine. Išli smo na željezničku stanicu. Iako sam Zagreb relativno dobro poznavao, ušao sam u jedan lokal i raspitivao se za željezničku stanicu. Čudno, niko ne zna! Valjda očekuju da kažem kolodvor. Došli smo na Glavni kolodvor i tu mi prilazi momak, mlađi, naoružan, al čudne mu oći, ko drogiran. Kaže on meni „Ja tebe znam. Šta ima u Banjaluci?“ Kad, ko je, njegovi su dolazili kod mene, bili mušterije. Neki Mustapić, držali su travarsku radnju na Tržnicu a u Trapistima su imali sušare. On je u HVO, bio je dobro ranjen pa hoda okolo, dolazi na Glavni kolodvor da vidi ako neko dolazi iz Banjaluke da se raspita šta se tamo dešava. Ali mi je bio nekako čudan, sumnjiv.

Srećom, došao je voz koji vozi za Budimpeštu...

Kemo B.

nastavit će se...